KAKO JE BITI U ODELU PREDUZETNICE, A KAKO U ODELU ZAPOSLENE

KAKO JE BITI U ODELU PREDUZETNICE, A KAKO U ODELU ZAPOSLENE

Nisam sebe nikada zamišljala kako vodim neki posao, imam svoju firmu, pokrećem svoj biznis, zapošljavam ljude, ali život nas često iznenadi i pokaže nam da može i drugačije. Da možda o sebi ne znamo dovoljno, tačnije da se iz dana u dan, iz godine u godinu upoznajemo sa sobom. Da imamo u sebi neke potencijale koje nismo ni znali da imamo.

To je ujedno i dobra i loša vest, zavisno od toga da li kroz život idete širom otvorenih očiju, željni da u sebi i oko sebe pokrećete stvari ili ste manje-više nemi posmatrač života kome pristupate kao da se nekome drugome dešava, a vi nemate ništa sa tim.

Svoja prva radna iskustva i skoro celu deceniju provela sam u odelu zaposlene i smatram da su vrhunski radnici zlata vredni i najznačajniji deo svake kompanije. To vam postane još jasnije kada počnete da tražite i radite sa svojim saradnicima ili zaposlenima.

Sa druge strane, već godinama sam u odelu preduzetnice i mogu te uloge i načine razmišljanja i odnosa prema poslu da uporedim posmatrajući sebe i druge.

Ova dva sveta se vrlo često ne razumeju i neretko deluje da su sukobljeni, ali zapravo ih samo razlikuje pristup prema poslu (i životu), a gde i jedni i drugi razmišljaju ispravno, i jedni i drugi su upravu, ali iz svoje pozicije. Iz svoje perspektive.

Kako se osećate kada naiđete na uspešne ljude?

Da li ste se nekada zapitali?

 

Ja jesam i do pre nekoliko godina, kada sam bila u odelu zaposlene, ne mogu da kažem da sam bila inspirisana uspešnim ljudima. Više sam bila nezainteresovana, ali ono što sam primećivala je da se jedan veći procenat mojih kolega i koleginica njih plaši.

Osećali su se ugroženo, pa je najveći broj ćaskanja na puš pauzama ili u nekim firmama po toaletima (onim kao u srednjoškolskim danima) bio usmeren na ogovaranje istih i dovođenje u pitanje njihove uspešnosti. Percipirani su kao neko ko će im stati na put, ko će ih ugroziti i kao neprijatelj koga treba “uvek imati na oku”.

Opravdano ili ne, to sada nije ni važno, ali ono što želim da kažem je da istinske preduzetnike inspirišu uspešni ljudi. I da, “imaju ih na oku”, ali iz potpuno drugih razloga. U preduzetništvu (uglavnom) ljudi žele da jedni drugima budu inspiracija, jer neograničeni uspeh (šta god uspeh nekome značio) je dostupan svima. Od uspešnih se mnogo može naučiti i treba se njima okružiti, jer takvo društvo vas podstiče na dobre stvari i gura vas napred.

Da li imanje slobode pruža istinsku slobodu

 

Najčešći motiv koji ljudi navode kada ih pitaju zašto su se odlučili za preduzetništvo jeste imanje slobode. To je nešto što na prvi pogled izgleda totalno logično, ali mnogi nisu svesni da sloboda ide ruku pod ruku sa odgovornošću.

Da veća sloboda nosi veću odgovornost.

E to je caka na koju mnogi nisu sasvim spremni, mada i to je skroz ok.

Zato, biti u odelu zaposlenog možda pruža manje slobode u nekom pogledu, ali zato uvek može da se kaže da je šef taj koji je odgovoran. Ili firma u kojoj rade nije baš dobra i tako se odgovornost skida sa leđa, zar ne?

“Povremeno, po potrebi radićete prekovremeno.”

 

Ako je dovoljno iskren, svaki preduzetnik barem je jednom sebi postavio pitanje:

“Šta meni sve ovo treba?”

“Zašto negde ne radim od 9 do 5 i ne bavim se stvarima koje ne treba da me se tiču?”

Pre par godina, bila sam u nekoj baš lošoj fazi, ništa mi nije išlo kako sam htela i pitala sam se da li sve ovo treba da okončam i krenem da se prijavljuje na oglase za posao i da zatvorim firmu.

I da, preduzimljivost u meni je odmah proradila, dopunila sam svoj CV i krenula da šaljem prijave za posao ceo bogovetni dan. Uveče sam zatvorila kompjuter i rekla sebi “Sad se smiri, jer sutra je novi dan.”

I bio je novi dan. I nakon njega još jedan. i još jedan…

A tokom tih dana legle su uplate koje su kasnile. Dobila sam odgovore na poslate ponude, uglavnom pozitivne. Javljali su se klijenti koji su želeli da radimo dalje. Razjasnila sam se sa knjgovođom. Našla novog saradnika. I sve se ponovo zakotrljalo.

Na poslate prijave za posao sam već zaboravila, ali nakon par nedelja stigli su i prvi pozivi za intervjue za pozicije na koje sam konkurisala.

Uh, pitala sam šta sada da radim. Već sam i zaboravila na svoju ljutnju, osećaj nemoći i zaglavljenosti, pa sam tada to htela da zamenim povratkom na staro. Da ponovo obučem odelo zaposlene.

Ipak, otišla sam na razgovor u jednu kompaniju i razgovor je tekao super, sa dve simatične žene iz HR-a i jedne iz makretinga sam se baš ispričala, a onda je jedna od njih rekla:

“Moram da Vam naglasim da ćete povremeno, po potrebi raditi prekovremeno.”

Par sekundi sam je netremice gledala ništa ne govoreći. Nisam razumela o čemu mi priča. U glavi sam pomislila “Draga, pa je se od posla ne isključujem”.

Nisam to naglas rekla, jer sam se setila da sam obukla odelo zaposlene i odgovorila u stilu da je to skroz uredu … povremeno.

A zašto je to tako.

Kada ste u odelu zaposlenog želite da imate svoje određeno radno vreme i tada razmenjujete to svoje vreme za novac. Kompaniji u kojoj radite nudite svoje znanje, stručnost, iskustvo, talente koje je na raspolaganju 8 sati dok ste na poslu, posle toga idete kući i za to ste plaćeni. Ponekad prekovremeno.

Sa druge strane, preduzetnici rade na način da stalno razmišljaju kako kreirati vrednost za kupca, kako mu rešiti problem, kako unaprediti tim i svašta nešto još. Te svoje ideje i znanje koristite da bi stvorili usluge ili proizvode, radeći na tome da ih i drugi cene i žele da ih kupe, a to često ne bude uklopljeno, niti je moguće smestiti u radno vreme od 9 do 5. Tolika posvećenost se tome odupire.

Zato je važno da u odelu preduzetnika imate jaku unutrašnju motivaciju. Da ne čekate da vas se neko seti, da dobijete neko priznanje ili pohvalu, što u odelu zaposlenog verujem da želite i opet kažem, to je skroz ok.

Kod samomotovisanih ljudi veća je želja i potreba da ostave trag, da stvari pomeraju, da doprinose i na širem planu, da vrše uticaj i pokreću nešto drugačije i novo, a pohvale i nagrade su uvek dobrodošle, ali nisu nužno pokretač.

Preduzetnici slede svoje unutrašnje pokretače, svoju strast i vizije bez obzira na vanjske uticaje.

Jedina stvar koja je izvesna i nepromenljiva je konstantna promena

 

Kada mi neko traži savet da li da se otisne u preduzetničke vode, moje prvo pitanje je da li voliš promene. One su jedine izvesne i ako je čovek prilagodljiv, brzo se diže nakon padova, ne poleti nakon velikih uspeha i iz svega nastoji da izvuče maksimalno, da nešto nauči, pa čak i sam kreira neku promenu, pa u tome smeru povede i druge, taj će biti dobar plivač.

Sa ovim je usko vezano preuzimanje rizika, a rizik sa sobom nosi i uspeh i neuspeh. Ono što sam kod sebe prepoznala kao veliku razliku jeste da sam u odelu zaposlene imala tendenciju da izbegavam rizik i neuspeh, a sada je sasvim drugačije. Ne mogu da kažem da sam uvek jednako spremna da rizikujem, niti da se radujem neuspehu, daleko od toga, ali sam u odelu preduzetnice prihvatila da je neuspeh sastvani deo posla i da je rizikovati nekada neophodno.

Naučila sam da učim iz grešaka, da iz svake greške uvidim šta je tu bila zapravo dobra lekcija za mene, da se pada i usaje stalno i da je važno da se reaguje što pre.

I za kraj jedan citat lika čiji nisam veliki fan, ali ovaj citat je po mom mišljenju tačan:

“Uspeh u životu je rezultat dobrog rasuđivanja. Dobro rasuđivanje je obično rezultat iskustva. Iskustvo je obično rezultat loše procene.” – Toni Robins

Ova tame je neiscrpna i moglo bi se još mnogo pisati o njoj, ali za sada stavljam tačku.

Moja poruka za kraj je da nije važno u kom ste odelu, već da li volite to što radite, da li ste dovoljno prilagodljivi i da li ste iskreni prema sebi i onima sa kojima radite. Sve drugo se nauči, savlada i prevaziće.

Autor: Marija Trifunović, Copywriter & Content Writer, TMID
Izvor: Portal SVE O NOVCU
Foto: Jovan Nedeljković

Budućnost koja je već počela – prilagodljivost i rad na daljinu

Budućnost koja je već počela – prilagodljivost i rad na daljinu

Kada sam 2013/14. godine počinjala da radim od kuće, da gradim svoju preduzetničku priču i uređivala po prvi put svoju kućnu kancelariju, to je bila vrlo retka pojava u Srbiji, a mi čudaci koji smo svoj posao radili iz kuće ili stana nismo baš bili shvaćeni “za ozbiljno”.

Ipak, 2020-a je donela velike promene, pa je ono što je nekada bilo čudno, nemoguće i nejasno, munjevitom brzinom postalo sasvim normalno, prihvatljivo, poželjno, pa čak i neophodno.

Inače, rad od kuće je u naše zakonodavstvo unet još 2014, kada je usvojen Zakon o radu, a odnosio se na mogućnost da mladi bračni parovi koji stvaraju porodicu budu više vremena sa decom i da se tako utiče na natalitet. Ovu stavku u zakonu svakako sada treba proširiti i regulisati, a zanimljivo je da je pre nastanka Skype i Zoom poziva, NASA-in inženjer po imenu Jack Nilles postavio temelje modernog rada na daljinu (remote work) kada je 1973. godine osmislio termin telecommuting.

Mnogo pre nego što je moderni rad na daljinu postajao sve prisutniji kao što je to slučaj na početku novog milenijuma, određeni broj radnika u IBM-u radio je od kuće kako bi testirao efikasnost takvog rada. Ono što je započeto kao tim od pet radnika stiglo je na 2.000 do 1983. godine, a zaposleni call centra – koje su ionako sav posao obavljali putem telefona – imalo je mogućnost da to radi od kuće.

Prema nekim istraživanjima, 74% firmi planira premeštanje svojih zaposlenih na rad od kuće kao deo svojih planova nakon COVID-a. Inače, rad od kuće je u svetu zabeležio procvat od 115% u poslednjoj deceniji i nastaviće da raste u vremenu pandemije i postpandemije.

Od revolucije do revolucije

Industrijska revolucija karakteristična je po tome što su radnici po smenama naporno radili u fabrikama i takav rad je prisutan uglavnom tokom celog 20-og veka. Za razliku od toga, tehnološka revolucija sa pojavom prvih veb-sajtova devedesetih, imejlovima, Wi-Fi-jem, Zoom pozivima, smart telefonima, cloud tehnologija pružili su nam mnogo više mogućnosti u pogledu nezavisnosti u radu kao i vetar u leđa svima koji u sebi imaju preduzetnički duh.

Alati za timski rad poput Slack-a, MS Teams-a i sličnih, zajedno sa alatima za upravljanje projektima poput Asana-e, pružili su menadžerima i direktorima preduzeća jednostavne sisteme koji im omogućavaju efikasno vođenje timova bez obzira gde se nalaze.

Virtuelni zaposleni su sada sposobni da rade bilo koje radno vreme, gde god da se nalaze, a fleksibilnost u radu sve više postaje prihvatljiva, tačnije biva prednost pri zapošljavanju talenata i kvalitetnih kadrova.

Iako će manje-više sve kompanije morati da se prilagode radu na daljinu prateći pandemiju, a i period posle nje, postojaće razlika između:

  • kompanija koje posluju samo “na daljinu” (remote-first company) i
  • kompanija koje su prilagođene radu i upravljanju na daljinu (remote-friendly).

Ove prve nemaju određenu lokaciju i mesto za office već svi zaposleni rade na daljinu. S druge strane, remote-friendly kompanije prilagođene su radu na daljinu, ali su i tradicionalno organizovane sa kancelarijama na fiksnim lokacijama i timovima koji dolaze na posao, mada su prilagođene tako da zaposleni mogu raditi od kuće sa punim ili nepunim radnim vremenom.

Istraživanje iz 2014-e koje je objavio Harvard Business Review, a koje je sproveo Nicholas Bloom, profesor na Stanford University-ju i ko-osnivač programa “Productivity, Innovation and Entrepreneurship” na Nacionalnom birou za ekonomska istraživanja, sa svojim studentom James Liang-om došao je do rezultata da:

Zadržavanje kvalitetnih radnika sve više zavisi od omogućavanja fleksibilnog radnog vremena i mogućnosti rada na daljinu, kada je to moguće sprovesti u delo. Takođe, “radnici na daljinu” su mnogo angažovaniji od onih koji “zaglave” u kancelariji pet dana u nedelji radeći, često i prekovremeno. U stvari, oni koji provode 60-80% svojih radnih sati radeći od kuće tokom tri ili četiri dana u nedelji, mnogo više urade od onih koji sve vreme provode na radnom mestu u firmi.

Statistike pokazuju da se većina ljudi koji pređu da rade na daljinu nikada više ne požele da rade drugačije. Čak 90% “radnika na daljinu” namerava da nastavi da radi tako do kraja svoje karijere, a njih 94% podstiče druge da rade isto tako.

Kada sve navedeno uzmemo u obzir biće neophono da sebi napravimo radni prostor kakav nam odgovara, ne bi li se dobro osećali u svojoj kućnoj kancelariji.

Autor: Marija Trifunović
Izvor: ORIGINAL MAGAZIN

Naslovna slika: iz lične arhive

Kako graditi posao u svetu Nove Normale – 2.deo

Kako graditi posao u svetu Nove Normale – 2.deo

Ta reč “distanca” sa kojom sam završila prvi deo ovog teksta, postala je neizostavni deo našeg svakodnevnog govora. Termin “socijalna distanca” se uvukla u naše rečenice kao gusenica u svoju čauru i uklopila u našu svakodnevicu kao da je tu oduvek bila. A zapravo, ona je u toj čauri odavno, a “fizička distanca” je ono što se pojavilo naglo, bez da nas na to pripremi, upozori, obavesti.

A kakve to veze ima sa biznisom?

Gledajući unazad ovu godinu koja još uvek traje, ali i ne samo nju, primetila sam da se biznisi ponašaju na različite načine.

Prvi tip biznisa je osluškivao tržišne promene tokom poslednjih godina. Nije se distancirao već pravio sebi offline i online poligon na koji će moći da “uskoči” zavisno od situacije ili kako bi se to stručno reklo “zavisno od potreba tražišta”. Ta “uskakanja” uglavnom nisu jednostavna, razlikuju se od biznisa do biznisa, ali su mnogo lakša kada je teren na poligonu zaravnjen, pripremljen i spreman za korišćenje.

Drugi tip biznisa je nespreman, zatečen, zanemeo, ili u kuknjavi, i na sve oko sebe “gleda” sa nevericom. Sigurno je da su potresi veliki, da nisu ni malo prijatni, da umeju da nas parališu.

Ali hajde da pogledamo stvari iz drugog ugla. I da postavimo sebi pitanje koje ja sebi volim da postavim kada se osećam kao hrčak u točku koji besomučno okreće, a nigne neće stići čak i ako se zaustavi, jer opet ostaje u njemu.

Ok, i šta sada sa tim?

Bilo da ste shvatili da morate da krenete svoju igru od početka ili ste uspeli da „uskočite“ i nastavite, ono što vaše pijune pomera na tabli sa poljima jeste sposobnost za „prebacivanjem” i prilagođavanjem. Nisam vam rekla ništa novo, znam, ali to je tako. Promena načina i mesta odakle se radi posao, smanjenje broja zaposlenih, novi protokoli i pravilnici, promene u ponudi proizvoda i usluga i sve to za vrlo kratak rok.

Još jedna važna stvar, po mom mišljenju je sposobnost za otvorenu komunikaciju. Ono što je ovih proteklih meseci isplivalo na površinu jeste ko su stvarno dobri lideri, a ko ne. Ko je sa svojim timom imao dobru komuniciraju u doba krize, a ko ne. U trenucima povišenog stresa, neizvesnosti i naglih promena na testu su i lideri i njihovi tomovi.

Zato uvek treba da smo svesni toga da ljudi rade i ulažu u ljude u koje veruju.

I za kraj i neki novi početak, sačuvajte svoje dugoročne planove za budućnost. Nemojte od njih odustati, negujte ih i pazite da se ne rasprše kao maslačak. A ovde, sada, danas, planirajte dan po dan. Bacite kockicu i hrabro napred. Ta polja ispred vašeg pijuna jesu krivudava, ali vas nekuda vode, u nešto novo, jer da je sve staro, poznato i predvidivo, pa da li biste se igrali.

Naslovna slika: Sophie Elvis sa sajta Unsplash
Izvor: Original Magazin
Autor: Marija Trifunović

Kako graditi posao u svetu Nove Normale – 1.deo

Kako graditi posao u svetu Nove Normale – 1.deo

Pre samo četiri meseca, tik kako sam sletela na Surčinski aerodrom letom iz Amsterdama, sva zbunjena i nestrpljiva, cupkala sam ispred kućice za pasošku kontrolu u želji da mi policajka što pre vrati pasoš i da znak da prođem. U tom mometu, taj znak je značio toliko toga.

Da je sve u redu.
Da mogu da uđem u svoju zemlju.
Da mi niko neće reći “Morate se vratiti odakle ste došli, jer tako nam je rečeno”.
Da ne moram da prebledim kao momak pre mene koji je nekim čudom stigao iz Amerike, a onda shvatio da prvim sledećim letom mora da se vrati. I da mu rečenica “Ali roditelji me čekaju” i sav stres koji je pretrpeo ne znače ama baš ništa.
Da se sve menja iz minuta u minut, iz sata u sat, iz dana u dan.
Da sa maskom na licu koju sam prvi put tada stavila u avionu, počinje neka nova era pod maskama, pod velom neistina, konfuznih dešavanja, globalnog zbuna, svetske pandemije protesta, a sve to u momentu kada nam se poručuje da nastupa New Normal.

Pa, da li je onda sve u redu? Da li je normano? Ili New Normalno.

Mnogo toga uopšte nije New. Normalno je prilično rastegljiv pojam. Ali ono što je New jesu neka nova pravila igre, u čijoj kutiji postoji tabla, kockice, pijuni, kartice, ali nema uputstva za igru. Ili ga barem mnogi od nas nisu našli.

Igra pod maskama

U ovoj igri pod maskama učestvujemo svi. Lično, profesionalno, emotivno, odgovorno, neodgovorno, pošteno, prljavo. Svi smo u igri i svi smo igrači sa svojim pijunom.

Na toj tabli sa poljima, nalaze se i naši poslovi. Naše firme, agencije, prodajna mesta, saloni, radnje, trafike, ofisi. I sve ono što naš posao čini poslom koji se, kao i mi našao sa maskom na licu, sa malo ili nimalo smernica, ali zato više zbunilica.

E-biznis u doba apokalipse i dan posle

Dan nakon mog sletanja, potražila sam reku. Pored nje uvek dođem do odgovora ili barem do nagoveštaja da sam na pravom putu da ga nađem. Pored vode smirim svoj nemir, a potreba da joj se približim je verovatno bila još jača, jer sam upravo stigla iz zemlje koja je ispod nivoa mora. Gde ima na stotine kanala, jezeraca, reka, plaža. Gde se na bicikli jedri ulicama kao jedrenjakom po moru.

Tog dana posle, nastao je i moj video E-biznis u doba apokalipse gde sam u kamericu rekla ono što sam prosto morala da kažem. I da sam pomislila na toliko toga što mi je ovih dana još jasnije da je jednom moralo biti.

Da virtuelna, online, internet priča naših biznisa postaje sve očiglednije važna.
Da neću više morati da tolikom broju ljudi objašnjavam šta radim i zašto je to bitno.

Kao dlanom o dlan, nova era new normalnog približila je nas “što radimo preko Interneta” onima “što im naše usluge ne trebaju” kao da distanca među nama nikada nije postojala.

Nastaviće se…

Naslovna slika: Christine Donaldson sa sajta Unsplash
Izvor: Original Magazin
Autor: Marija Trifunović

error: Content is protected !!